Smešten na južnim padinama Zlatibora, skriven od pogleda, među stoletnim stablima, obitava srednjovekovni manastir Dubrava. Tajne koje krije ovo sveto mesto u dubokom kanjonu reke Uvac sa svih strana je opasano nepristupačnim, šumovitim predelima.
Put do manastira je samo jednim delom asfaltiran dok je deonica od Đurovića groblja do manastira , makadam koji nije lako savladati. No, kako veli naš narod, bez Boga ni preko praga, a sa Bogom sve je moguće!
Više od tri veka je ova porušena bogomolja slušala samo cvrkut ptica, huk vetrova i reke. Potom se svetogorskom jeremonahu Danilu Plašiću na tajanstven način otkrilo postojanje drevne svetinje. Tokom tri godine snevao je zatrpan manastir i njegove živopisne freske. Takođe u jednom od tih noćnih pohoda ovim prostoru, pokojni Patrijarh German ga je blagoslovio, i prećutno mu poverio zadatak da pronađe i obnovi ovu srpsku zadužbinu. Sledeći znake iz svojih snoviđenja, Otac Danilo ga je u julu mesecu 2001. godine otkrio i započeo njegovu obnovu. Meštani koji su bili na ispomoći pronašli su u oltaru crkve skrivnicu novca u vrednosti od oko 260 mletačkih zlatnika iz 16. veka. Od ovih sredstava je obnovljena stara jednobrodna crkva posvećena Svetom Velikomučeniku Pantelejmonu, a pored nje je podignuta veća crkva posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom.
Novac za izgradnju novog hrama najvećim delom je priložila porodica Gorana Stojanovića iz Doboja koji je tada živeo u Americi. Priča se da su zbog ovog dobročinstva, od Boga pomilovani, dobivši sina i kćerku posle dvadeset godina braka. Neizmeran doprinos pružila je i porodica Dobrivoja Kneževića sa Zlatibora koji su danonoćno izgarali na podizanju ovog duhovnog stecišta. No, najveću snagu i volju za rad isijavao je otac. Ostaće večno upamćen podvig ovog skromnog bogotražitelja koji je tri hladne zime proveo bez ogreva, struje i vode u brvnarici koju su mu meštani dali na korišćenje. Samo zlatiborska zabit i tišina svedoče o veri i snazi ovog svetog čoveka.
Dolazak u ove predele, pamtim po dolasku pre svega u manastir Uvac, a kasnije u manastir Dubravu. Stupajući u manastir i upoznajući duhovnu atmosferu, nalazeći sebe i svoje duhovne nedostatke, nije mi bilo teško da delam jer nisam mislio na težinu, već na saznanje duhovnog života. I na Svetoj Gori i ovde kako vreme prolazi sve više sagledam svoje nedostatke – kaže otac Danilo.
Mnogi kažu da podsećate na Oca Tadeja, jeste li imali prilike da ga sretnete?
-Nisam ga sreo jer sam bio na Svetoj Gori. Valja znati da je Bog ustrojio ljude da liče jedni na druge fizički, a ako se potrude i porade na sebi duhovno onda su u zajednici.
Kako izgleda jedan manastirski dan?
-To sve zavisi onoga koji obitava u manastiru. Ako ste u svetu živeli religiozno, onda lakše prolazite kroz manastirski život, a ako ne poznajete u svetu smisao hrišćanskog života, onda ne možete biti ni u manastiru kako treba.
Manastir Dubrava je inače ženski manastir u kome vredno sestrinstvo, na čelu sa igumanijom mati Teodorom Čembić svakodnevno revnuje i dočekuje poklonike iz svih krajeva sveta.
Mati Teodora je pre monašenja bila pravnik, menadžer i pravoslavni novinar. Kaže da je od trenutka kada je shvatila da su zemaljski zakoni nedorečeni, i da pravo i pravda „ne idu pod ruku“ odlučila da se osami i okrene duhovnom. Monaški život joj je doneo strahopoštovanje i spoznaju da je duh iznad materije a volja Božija iznad svega.
-Od prvog dana mog dolaska u ovu svetinju nosim krajnje pozitivne utiske. Imam divnu saradnju sa ljudima koji dolaze u ovu svetinju. Otac Danilo živi predano, jevanđeljskim životom. Od njega se više može naučiti posmatrajući ga kako primenjuje na delu ono što mi čitamo u Svetom pismu. Naš dan ne počinje bogosluženjem već molitvenim životom u keliji . Svako od nas po blagoslovu duhovnika ima svoje lično kelijino pravilo , koje obavlja u svojoj keliji. Shodno veličini tog pravila u satima pre bogosluženja obavljamo svoje lične molitve. Nakon toga smo u svetinji na bogosluženju, pa na poslušanjima i nanovo na zajedničkim i ličnim molitvama.. – objašnjava mati Teodora.
Je li teško zimovati zime na Zlatiboru?
-Lako nije, a Gospod nije ni rekao da ćemo lako stići u Carstvo nebesko. Zime se razlikuju svaka na svoj način. Neka ima previše snega, u nekoj smo okovani ledom, u nekoj mesecima odsečeni od sveta. Naš manastir se gradi i obnavlja tokom godine, a pored toga imamo mnoga poslušanja. Zimu koristimo za rad na duši i na svom duhovnom životu. Gospod zna koliko možemo da izdržimo i ne preoptereti nas preko toga, a u Svetom pismu je rekao: „Ne boj se, samo veruj.” I mi verujemo i uverili smo se svih ovih godina da nas neće ostaviti bez neophodnog. Nemamo mnogo, ali imamo dovoljno. U ostalom monaštvo se zavetuje na siromaštvu.
Izvor: cudo.rs
Ostavite komentar