Srpska pravoslavna crkva 8. novembra slavi dan Svetog velikomučenika Dimitrija, koji je u narodu poznatiji kao Mitrovdan. Ovaj datum se u narodu označava i kao hajdučki rastanak, i doba godine kada počinje zima. U srpskom narodu Mitrovdan je jedna od većih slava, krsno ime nekih esnafa i dan održavanja zavetine u mnogim mestima.
Mitrovdan je posvećen antičkom komandantu Soluna iz trećeg veka, mučenom i pogubljenom zbog širenja hrišćanstva. Rođen je u Solunu, za vreme cara Maksimilijana. Ignorisao je carevo naređenje da progoni hrišćane i javno jepropovedao hrišćanstvo.
Kada je car čuo da je solunski zapovednik hrišćanin, naredio je da ga bace u tamnicu gde jemučen i pogubljen.Solunski hrišćani Dimitrija su tajno sahranili. Na mestu njegovog groba kasnije je podignuta crkva i proglašen je zaštitnikom grada Soluna.
Po predanju, Dimitrijev grob odisao je bosiljkom i smirnom, te je zato nazvan Mirotočivi.
I danas se veruje u lekovitost njegovih moštiju. Crkveni spisi navode da je potom sveti Dimitrije “bdeo nad svojim gradom i spasavao ga zemljotresa i drugih nesreća”.
Svetog Dimitrija posebno slave, pored Grka, Rusi i Srbi. Kod Rusa je njegov kult počeo da se širi još u 12. veku. Oni su ga 1581. izabrali za zaštitnika Sibira. Njegov praznik je jedan od najvećih praznika u Ruskoj crkvi.
I u Srbiji svetom Dimitriju posvećeni su mnogobrojni hramovi, uključujući i crkvu u Pećkoj patrijaršiji i kapelu u manastiru Visoki Dečani. Krsna je slava brojnih porodica i ime nekih esnafa. U mnogim mestima održavaju se zavetine.
Običaji i verovanja
Narodna verovanja kažu da uoči Mitrovdana i Đurđevdana treba da je svako kod svoje kuće, jer ko tada ne bude u svom domu, taj će preko cele godine noćivati po tuđim kućama. Ovo se ujedno smatra i najvažnijim mitrovdanskim običajem.
Običaj je kod našeg naroda i da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i iznajmljuju nove.
Negde se veruje i da do Mitrovdana moraju da budu završeni svi veliki radovi na polju i druge stvari koje se rade napolju. Veruje se da je posle Mitrovdana zima može svakog časa da iznenadi pa se zato ustalilo mišljenje da je loša sreća ako se neki posao ostavi za posle velikog praznika.
Ovaj dan je poznat i prema tome što su se hajduci tada rastajali da bi kod jataka prezimili zimu i ponovo se sastali o Đurđevu danu sledeće godine. Tako je i nastala krilatica: Mitrovdanak – hajdučki rastanak i Đurđevdanak – hajdučki sastanak.
Ako 8. novembra kojim slučajm pada sneg, kaže se da je Sveti Dimitrije došao na belom konju, a veruje se da će se snežni prekrivač zadržati sve do aprila. Ako je oblačno čeka nas topla zima, a ako je pak vedro, prema narodnom verovanju, zima pred nama je oštra.
U Srbiji postoji i verovanje da na Mitrovdan ne treba grditi malu decu, koliko god da su pogrešila ili bezobrazna, jer će navodno onda cele godine biti nestašna.
Seljaci u Šumadiji na Mitrovdan odavnina u svaki ugao sobe stavljaju belutak da ih brani od miševa. Žene na ovaj dan ne diraju vreteno, češljeve i makaze.
Da li se radi na crveno slovo?
Bake i mame su nam uvek govorile da kada je crveno slovo ne bi trebalo da se pali mašina, pere kosa i da li uopšte na taj dan sme da se radi. Večitu dilemu Srba je rešio episkop Nemačke Vladika Grigorije i otkrio je da li bi trebalo toga da se držimo, ili to pravilo ipak ne važi.
“Često dobijam pitanja da li se smeju obavljati kućni poslovi na crkvene praznike? Da li se sme uključiti veš-mašina, počistiti stan, opeglati odeća? Odgovor glasi: Da, sme. U većini slučajeva, uverenje da se ne smeju obavljati kućni poslovi na crveno slovo proizlazi iz sujeverja, a ne iz istinskog poštovanja prema svetitelju ili prazniku koji se toga dana proslavlja“, napisao je na svom profilu Vladika Grigorije.
“Zamislite da je samo neki praznik i mi kažemo: ‘Danas ne radimo ništa, ali idemo u restoran. Onda nas tamo poslužuju konobari, koji su isto kao mi hrišćani i koji trče i rade. I mi mislimo da smo nešto bolji od njih’. Međutim, nismo jer oni su bolji od nas u tom trenutku jer nas služe. Isto tako je zanimljivo moje sećanje na detinjstvo kada su u mom selu ljudi odmarali od poljskih poslova”, priča sveštenik i nastavlja:
“Tog dana praznika nisu išli u crkvu, nego su igrali karte i svađali se dok igraju karte. Na Svetoj Gori, koliko se ja sećam, a i u manastiru u kom sam ja živeo, kod vladike Atanasija, mi bismo posle službe – ako se služi liturgija, a naravno liturgija je na praznik i crveno slovo, ručali, a onda bimo i radili. Išli smo na svoja poslušanja. Dakle, rad sam po sebi nikada ne može biti zlo. Međutim, nepoštovanje praznika i nemanje respekta prema svetitelju kojeg tog dana praznujemo se ogleda u tome šta mi mislimo i kuda su upućene naše misli i naša dela, a ne na to da sada sedimo i ništa ne radimo”, rekao je on.
Izvor: Mondo
Ostavite komentar