Nastavili smo koračanje stazom „Duhovnih stopa” ugostivši mladog talentovanog pisca, vrsnog kolumnistu „Iskre” i mislioca Milana Ružića. U razgovoru sa profesorkama književnosti Nevenom Šopalović i Ksenijom Kovač, Ružić je predstavio knjigu „Priče i ožiljci”.
Birajući kratku priču kao formu koja prati ritam vremena, Ružiću, trenuci iz sećanja, kojima svedoče ožiljci otvaraju prizmu opštih pitanja ili kako to prof. Milo Lompar zapaža: Iako je junak fragmentarizovan, svest o toj fragmentarizovanosti nije potisnuta, nego je nahlašena. Kao da se u poetici kratke priče iznova pojavljuje potreba za centralnošću svesti. Da li je centralnost te svesti emotivna kompenzacija za egzistencijalno osećanje slabosti? Toj svesti ništa ne smeta da se uputi ka precizno oblikovanom doživljaju. Ona ne luta, iako traži. Otuda je Milan Ružić – poput pripovedača svoga vremena – oblikovao ‘programsku’ usredsređenost svojih priča: one su obuhvaćene zajedničkim temema detinjstva, ljubavi, uzajamnosti. Nije reč o pripovedanju sa tezom, nego o nastojanju da se – sa svešću o poetikama modernizma i postmoderne – iznova obnovi obavezujući odnos prema stvarnosti i svetu. To je jedan nalog koji ima izrazito individualno obeležje.
Mnogobrojna publika uživala je podsećajući se na trenutke svog detinjstva, ali i promišljajući o stanju savremenog društva i opštoj dekadenciji duha. Hodočastili smo put Lovćena i Stražilova, putovali Ibarskom magistralom, pokušavajući da odgonetnemo šta je čovek i Zašto i da diše naše društvo koje više voli da jede i pije nego da živi od parčeta hleba, gutljaja ljubavi i prstohvata poezije? (M. Ružić)
Ostavite komentar